Koncert je bio A beše i posle koncerta.... Radovan Marjanović

podnaslovi } Koncert je bio Kakvi smo to ljudi postali Pustimo uobičajeno

Kakvi smo to ljudi postali

(ili ostali, nije bitno), ako ništa više ne umemo da pohvalimo? Ako se zlurado radujemo ovakvim vestima, čak ih očekujemo? Kako i zašto uopšte živimo ako u životu ničega nema za pohvalu, i ako radimo samo ono što moramo i za šta smo plaćeni, i od drugih očekujemo to isto? Šta dobijamo mi obični građani, ako policija svoj dan bude slavila samo rezanjem slavskog kolača i obligatnim krkanlukom u vlastitom krugu plus mali broj pripadnika lokalne elite, kojima i tako sleduje idenje sa jedne slave na drugu? Pustimo prigovor da je umesto toga trebalo da rade svoj posao! Ako nas niko ne pita šta radimo kad ne slavimo ili pored toga što slavimo (podrazumeva se da radimo svoj posao!), što to ne bi važilo i za policiju? Dokle traženje dlake u jajetu svemu što ne rade „naši”, dokle svođenje „naših” na deo sugrađana? Nazdravlje, sa nama, ako se budemo radovali samo kada neko najuže „naš“ ima razlog za radovanje, ili ga nama omogući! Želimo li mi zaista modernu, što znači i kultivisanu policiju, ili tradicionalne „džandare” odnosno „pajkane”? Servis društva, ili dežurne krivce za sve i svašta, uključujući tuđe propuste?

Imajući u vidu izrazitu mladost i nenaviknutost na ovakve koncerte većine posetilaca (ne mogu da plate, a oni koji mogu neće), „propust” je razumljiv. I nevažan, mnogo je važnije što su uopšte došli, i zaista odslušali program! Šta će im u školi „muzička kultura” ako je neće pratiti „praksa”, a ovo jeste praksa? Greh je reći da su „doterani”, za njihov muzički ukus treba manje brinuti nego za ukus starijih. I da su ih „doterali” to ne bi bilo za osudu, mnogi su daleko doterali samo zato što su bili dobro terani! Jedan od bitnih zadataka škole, upravo je i to... A da nisu „doterani”, videlo se iz ponašanja pre, za vreme i posle koncerta. I kod njih i starijih, važno je i što su ostavili kod kuće ili isključili mobilne telefone... Možda i nisu „muzički kultivisani” onoliko koliko neki žele, ali je nakaradno izjednačavati tu kultivisanost sa bontonom u jednoj veoma specifičnoj situaciji. Mnogo je važnija sposobnost koju su pokazali da osećaju ili doživljavaju muziku, nego da znaju koliko treba stajati i aplaudirati! „Muzičku kulturu, uostalom”, oni tek stiču. Pitanje je kolika je a kolika bi trebalo da je ta istinska, kod starijih koji ovu izjednačenu sa bontonom, imaju i neumorno demonstriraju! A šta s tim što nisu tražili „bis”? Publika i te kako ima pravo i da joj se ono čemu prisustvuje, ne dopadne, da ga napusti ili „isprati” negodovanjem, čak i da ga prekine! Naša publika za to nije videla razlog. Ništa nije strašno ni ako njen deo nije imao razloga ni za „bis”. Treba li dolaziti na koncert da bi se demonstrirala „finoća” na njegovom kraju, ili da bi se koncert odslušao? I to za nečije pare, jer koncert nije bio besplatan?

Deo njih jeste došao da vidi Stefana Milenkovića a ne da ga sluša, pa šta? Sudeći po onom što se vidi iz ponašanja odraslih, mnogo je više njih došlo iz tog razloga, s tim što mladi nisu došli da bi i sami bili viđeni... Da bi prvi put došli i „videli” kako izgleda „veče ozbiljne muzike” pa i ne ponašati se baš onako kako se ponaša gala-publika kojoj uglavnom sviraju Stefan i Lidija, neki su morali sačekati upravo gala-priliku kada dolaze Stefan Lidija! Svest o tome da su upravo zbog njih došli prvi put ali da će zbog načina na koji su slušali dolaziti na koncerte iste vrste mada ne i istog ranga izvođača, trebalo bi da Stefanu i Lidiji bude satisfakcija za odsutni bis... A mi ovdašnji se zamislimo: je li ta publika trebalo da se priključi publici „večeri sa zvezdama”, odnosno božićnog turnira u malom fudbalu? - Nemamo ništa protiv ovih drugih, dobro je da se i „prva publika” povremeno uključi u njih, ali još je bolje što ta prva uopšte postoji! Da bi se poneko iz drugih, videvši u njoj poznate i sebi slične, ohrabrio... Teško to i retko ide, ali sve vredno i teško, istovremeno je i retko!